Priča počinje 2008. kada je Olympus za sumu 2 milijarde dolara pazario kompaniju u Velikoj Britaniji, što i nije toliko sporno, koliko činjenica da su za konsultantske usluge (New York-based AXES America LLC i Cayman Island-based AXAM Investment Ltd. ) isplatili vise od 1/3 vrednosti firme koju kupuju.
Da bude jasnije, vrednost takvih usluga obično ne prelazi 2-5% … ali je u ovom slucaju dostiglo fantasticnih 36%, tj. 687miliona dolara.
Da skandal bude veći, izašla je na videlo i kupovina jos tri kompanije u Japanu za sumu od 773 miliona dolara, kojima je neposredno posle kupovine pala vrednost za celih 76%, i koje čak nisu ni u približnoj sličnosti sa osnovnom delatnošću Olimpusa.
Jedna se bavi mikrotalasnim pecnicama, druga reciklazom medicinskog otpada a treca je kozmeticka kompanija, koje sve zajedno zaposljavaju 120 ljudi.
Dakle, očigledan primer ispumpavanja para iz kompanije koja se još nije oporavila ni od 1,5 milijardi dolara manjka u poslovanju iz 2009.
Ovaj događaj na površinu izbacuje još nešto, a to je sistem funkcionisanja velikih korporacija u Japanu. Problem zapravo leži u direktorima, upravnim odborima, njihovom izboru i nezavisnosti, pa i transparentnosti kada je u pitanju rukovanje finansijama, dostavljanje izveštaja i kontrola. Zapravo, akcionar nema pojma šta se u kompaniji konkretno dešava, što je mnogima očigledno prihvatljivo sve dok im kaplje poneki dolar. Da bude malo jasnije, u SAD 92% velikih kompanija ima nezavisne odbore, a u Japanu samo 3%, što je očigledno uobičajeno jer Canon, Toyota, Nintendo i Suzuki imaju iste probleme u sistemu kontrole upravljanja, i nijedan direktor nije nezavisan. Zanimljivo, Sony ima 15 nezavisnih direktora, lepo uredjene upravne odbore … i samo 2 direktora koji su nalik ovima iz Olija i navedenih kompanija.
A konkretno, u Olimpusu su samo tri direktora nezavisna od njih 14, i nijedan nije iz branše sa iskustvom kada su u pitanju kamere ili elektronika. (a jedan je čak doktor … hirurg, ortoped … šta li)
Ni jedan čak nije upućen u tajne menadžmenta. Poznato? Da, kod nas … ali u Japanu … da ne veruješ.
Generalno, kompanije (nezavisno od veličine) mogu da rade šta im je volja, sve dok ih neko ozbiljno ne pogleda iz ovog ili onog razloga. Ovaj put je uzrok otpušteni CEO Michael Woodford, koji je celu priču pustio u javnost, posle čega su usledili naslovi po novinama, pa i FBI istraga. Koliko je vlada Japana spremna da iz korena menja Zakon i ovakav način poslovanja, tj upravljanja … nisam siguran, barem ne po jačini reakcije koju imam prilike da pročitam.
Trenutni rezultat cele priče jeste veliki pad vrednosti akcija na berzi, i to celih 56% … što uopšte nije naivna stvar.
Olympus je na početku ove godine ponudio dva sasvim pristojna modela.
Najzanimljiviji je svakako Olympus XZ-1, jer je ponudio nešto što se jako što je naprosto nemoguće prevideti, a to je objektiv 1:1.8 iZUIKO staklo sa otvorom blende od F1.8 – 2.5, raspona od 6.0 – 24.0mm tj. ekvivalentnih 28 – 112mm.
Za one koji vole da množe, to je 4x optički zum.
A za one koji ipak vode računa o opstanku pandi, ipak … najradosnija vest jeste upravo tih f1,8 koji će ima omogućiti da naprave fotografiju u slabim svetlosnim uslovima i bez upotrebe blica. (nadam se da znate za urbanu legendu da svaki put kad puknete blicem u nečije čelo, umre jedna panda) 
Telo je izrađeno od plastike i aluminijuma, a unutar njega se nalazi TruePic V procesor i 1/1.63” CCD senzor, efektivnih 10 megapiksela.
U ovoj poplavi suludih rezolucija, ovo je nešto što se ipak mora ceniti. Da je 10MP sasvim dovoljno za aparate ove klase, govori i podatak da istu rezoluciju nude Panasonic Lumix LX5, Canon s95, Nikon P7000, Canon G12 … i sl.
Kako to dolikuje velikim kompanijama, Olympus se potrudio da uz ovaj aparat ponudi i niz drugih, nekome jako korisnih dodataka, kao što je podvodno kućište, dodatni blic, elektronsko tražilo, mikrofon …
Od ponuđenih formata, tu je
• 3648 x 2736 (4:3)
• 3648 x 2056 (16:9)
• 3648 x 2432 (3:2)
• 2736 x 2736 (1:1)
… tu su i manuelne kontrole, tu je i RAW, video 1280*720, iso 6400, OLED ekran od 3” sa 614.000 tačaka, … manje više, sve je tu … osim što nema nikakav grip.
Ama baš nikakav grip, makar onakav kakav ima LX5
Aman, koji je to problem, ne kapiram …. zaista bih voleo da sam bio prisutan kada je neko pametan rekao: Ne, nećemo nikakav grip … nije to potrebno.
O drugom komadu već se i nema šta puno reći, već je poznat kao član Olympus Micro Four Thirds porodice.
Olympus E-PL2, je u odnosu na E-PL1 dobio 460K ekran i brzinu od 1/4000, pa i iso od 64000.
Dolazi u kompletu sa M.ZUIKO DIGITAL 14-42mm 1:3-5-5.6 II staklom, i sasvim dovoljnih 12Mp.
Cena bi bila $600
Nenormalno lep aparat, još kad ga zamislim u 1967. godini … jasno je zašto je bio hit.
Jedino mi je žao što nisam napravio ni jednu fototografiju gde se vidi položaj ogledala koje stoji vertikalno … valjda sam bio lenj da mu skidam objektiv, šta li?
Napomena: Jedan klik na fotografiju, otvara istu u većoj rezoluciji.
Model iz LeicaIII (a, b, c, d, e, f, g) serije, pravljen između 1940 i 1951. godine. Konkretno, ovaj primerak datira iz 1947. godine. 24 x 36 mm, u 640 grama sa brzinama zatvarača 1 sec, 1/2, 1/4, 1/8, 1/20, 1/30, 1/40, 1/60, 1/100, 1/200, 1/500, … navoj M39, tzv screw mount.
Ovaj komad na sebi nosi Leitz Elmar 50mm f/3.5 (u originalu je išao sa IIIf), koji se naprosto ugura unutar tela, što ga čini zgodnim za nositi u džepu.
Kažu da ga je Henri Cartier-Bresson zbog toga i najviše obožavao … citiram:
The Leica opened up new possibilities in photography — the ability to capture the world in its actual state of movement and transformation.
Šta reći, lepotan
Olympus Pen F … šta reći, … fasciniran sam ovim aparatićem. Dizajn je savršen i što je najbolje, savršeno leži u ruci. Ovaj primerak se pravio između 1963-1967 godine i dolazi sa Zuiko 38mm F1.8. Krivo mi je što ga nisam uslikao bez objektiva, jer je zanimljiv zbog vertikalnog položaja ogledala. Naravno, radi se o 18×24 mm formatu, poznatijem kao half-frame. Još zanimljiviji je pogled kroz tražilo, jer je u portrait položaju.
Zeiss Ikon Kolibri, datira iz perioda od 1930 do 1935. godine, sa fiksnim Carl Zeiss Tessar 5cm/f3.5 objektivom koji upada unutar tela, kao i kod Lajke III.
Nije mi se dopao, nije fotogeničan … ali svakako redak i skup kolekcionarski primerak.
Teško je zamisliti i jednu kolekciju bez Coronet Midget fotoaparata koji datira iz 1935. godine.
Ovaj minijatruni aparatić, težak oko 70g, dimenzija 6.5×2.6 cm , napravljen je od bakelita i koristi 16mm film sa brzinom zatvarača 1/30 i Taylor-Hobson meniscus staklom, dajući negativ 13x18mm.
Najveću kolekcionarsku vrednost postiže kada se sakupi serija u svih 7 boja u kojima je proizveden, a reklamiran je kao najmanji fotoaparat na svetu.
Da li to zaista i jeste, ne znam, ali je svakako najmanji fotoaparat koji sam držao u ruci.
Tessina L datira iz 1957. poreklom je iz Švajcarske, odakle je i njen tvorac Dr. Rudolph Steineck. Tessina je jedan minijaturni fotoaparatić, koji pravi slike 14x21mm na 35mm filmu, smotanog u minijaturnu kutijicu
Teroretski, može izvući 23 slike na crno beloj rolni ili 18 u koloru.
Objektiv je Tessinon 25mm f/2.8 pa sve do f/22, sa brzinama zatvarača od 1/2 to 1/500.
Pravljena je u tri modela Tessina Automatic 35mm, Tessina 35 i ovaj koji gledate, Tessina L.
Sva tri modela su jako slična, a razlikuju se ili u boji ili u završnoj obradi
Selenijumski RolleiLux merač svetlosti u kombiniciji sa zonericom. Čak i onima koji nemaju ama baš nikavu predstavu čemu to služi, budi želju da ga postave ispred sebe i posmatraju 10-ak minuta.
Prelep komad.
Napomena: Svi ovi kolekcionarski primerci su na prodaju, tako da ukoliko želite da postanete njihov vlasnik, možete me kontaktirati na 
a ja ću vas proslediti do trenutnog vlasnika.
