Gardoš u novom ruhu
Gardoš, omiljeno mesto sa kojeg volim posmatrati Beograd i popiti kafu usput u obližnjoj bašti. Svečano otvorena 20-og avgusta 1896. godine, kao jedan od pet monumentalnih obeležja kojima su Mađari obeležili hiljadugodišnjicu boravka u Panoniji.
Za sve ove godine, kula jeste propala ali ne koliko i srednjovekovna tvrđava na čijim je obodima sagrađena.
Poslednji period kada je kula zaista bila upotrebljiva jeste 1990-91 godine, kada je na vrhu kule bio omanji kafić i vidikovac odakle se ukazuje divna panorama Beograda.
U dnu kule, na ulazu beše galerija.
Uživali smo tu svakodnevno, sve dok nije počeo rat u Hrvatskoj a sa njim i kriza koja je oterala u drugi plan svaku brigu o spomenicima kulture i mestima sličnim Gardošu.
Do skora, stecište narkomana i beskućnika, prepuna špriceva i raznog đubreta, a sada pod budnim okom fotografa Đorđa Čubrila, koji je za “investiciono tekuće održavanje” dobio saglasnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Uklonjeni su svi grafiti … očišćena unutrašnjost, unutra su vidljive skele … pa sve liči da će ovo u neko skorije vreme opet postati moje omiljeno mesto.
Ovaj put, umesto galerije planiran je umetnički atelje „Čubrilo“ i radionica za decu školskog uzrasta od petog do osmog razreda…., škola fotografije …. a na vrhu opet vidikovac … sa 5 durbina.
U starom delu Budimpešte ima mnogo ovakvih i sličnih mesta, ne znam da li oni to zovu Vidikovac, ali kad se stoji na takvom mestu ima se utisak kao da se nekim vremeplovom otišlo u duboku prošlost…
Često na takvim mestima studenti muzike i romantični svirači sviraju klasičnu muziku…onako (solo truba ili horna), inspirisani prošlim vekovima, za “svoju dušu…”